Kejp Koust, Gana: užasi robovlaničkog perioda

Kejp Koust, Gana: užasi robovlaničkog perioda

Kejp Koust: Robovlasnički period

Kao što sam i obećala, nastavljam vam priču o gradiću zvanom Kejp Koust koji se nalazi na zapadnoj obali Gane. U prethodnom tekstu sam opisala svoj prvi susret sa ljudima i kako izgleda jedno tipično naselje: izuzetno lokalne kućice, pijace i netaknute plaže su ono što je ovo mesto uvrstilo u mojih top 5 u Zapadnoj Africi. Međutim, najjači utisak na mene je proizveo deo istorije o kome dosta ljudi, zapravo, i ne zna mnogo.

Svi smo čuli za Aušvic i njegove mnogobrojne žrtve, zar ne? A da li ste čuli za tvrđavu u malom gradiću po imenu Kejp Koust na obali Atlantskog okeana odakle su Evropljani slali robove u Ameriku? Ili još bolje pitanje: da li ste znali da Gana ima četrdesetak takvih tvrđava?

„Zlatna obala“

Gana je zemlja sa najviše tvrđava odakle su robovi slati u Novi svet. Portugalci su prvi “bacili oko” na Zlatnu obalu još u 15. veku zbog prirodnih resursa: mahagoni, zlato, dijamanti…  Kasnije je prešla u ruke Šveđana, pa Holanđana i na kraju Britanaca 1664. Trgovina robovima je dostigla vrhunac u 18. veku. Smatra se da je tvrđava u Kejp Koustu bila najveći centar trgovine robova na svetu u kolonijalno doba.

Iskreno, nisam ni sama znala mnogo o istoriji ovog grada. Zato sam otišla da vidim kako sve to izgleda i usput naučim nešto novo. Međutim, nikako nisam očekivala da će se ovo mesto, njegove priče i tamnice toliko urezati u moje sećanje. Ono što se čuje i sazna vredi mnogo više od nekoliko dolara koliko je ulaz.

Tvrđava Kejp Kousta

Tvrđava u Kejp Koustu se nalazi na samoj obali. Odavde je godišnje slato preko okeana oko 70 000 robova. U svakom trenutku u tvrđavi je bilo zatočeno oko 1000 robova i 500 robinja.

Vodič nas je odveo da vidimo tamnice. Spustili smo se stepenicama nekih desetak metara u mrkli mrak. Čak i dva minuta tamo je bilo neizdrživo. Zagušljivo i klausrofobično, bez i jednog tračka svetlosti.

Prostorije (tamnice) u kojima su bili držani su se nalazile pod zemljom i razlikovale su se po veličini, ali i po “vrsti” robova koji su u njima boravili. Svaka od njih je imala mali otvor za vazduh odakle je bacana hrana. Nikakvih kreveta nije bilo, a neretko nisu imali mesta ni da stoje. Nuždu su vršili upravo tu, gde su i stajali i zbog toga su mnogi obolevali od raznih zaraza.

jedan od hodnika koji vodi ka ćelijama

Deset metara pod zemljom

Muške ćelije su bile “najveće” gde je bilo čak i više do dvadeset robova na jako malom prostoru. Ženske ćelije su bile manje, a postojale su i posebne prostorije za robinje koje su odabrane da budu silovane od strane komandanta. Od njih je zavisila njihova dalja sudbina: ako se ne bi usprotivile, ostajale bi u ćelijama sa ostalim robinjama. Ako bi zatrudnele, bivale bi oslobođene i vraćene u selo, gde bi se porodile i detetu bi kasnije bilo pruženo obrazovanje. Te žene su smatrane “srećnicama”. Ako bi se, pak, na brodu saznalo da je neka robinja trudna, odmah bi bila bačena u okean. Sa druge strane, ako bi pokušala da pruži otpor, bile bi pretučene i bacane u posebne još manje prostorije sa ostalim “buntovnicima” gde su prepuštane na milost i nemilost sudbini. Bez ventilacije, bez svetla. Bez hrane,bez vode.

muška tamnica (izvor google.com)

U jednoj od muških ćelija arheolozi su istrugali pod i ustanovili da je prvobitni kamen poda tamnice zapravo 37cm niži, a da je sve ostalo posledica akumulacije sasušenih fekalija, urina, krvi, prljavštine i prašine. U ostalim tamnicama podovi su ostavljeni netaknuti kao podsetnik na užas kroz koji je godinama prolazilo desetetine hiljada ljudi.

prikaz ulaza u žensku ćeliju
ženska ćelija (izvor google.com)

Najveća ironija je činjenica da je gornji deo ovog kompleksa bio idiličan, savršen i uređen. Tamo su živeli robovlasnici sa svojim porodicama. Ogromni balkoni sa predivnim pogledom na more, gde je evropski krem društva vodio svoj bezbrižan i raskalašan život, ne obraćajući ni malo pažnje na strahote koje su se odvijale pod zemljom. Deo ove idile činila je i crkva sa mali otvorom prema tamnicama, ali dovoljnim da stotine izmučenih robova mogu da čuju bogosluženje nedeljom.

Gate of no return

Gate of no return (izvor: google.com)

Sa donje strane tvrđave nalazi se kapija “Gate of no return“. Robovi, koji bi prošli kroz njih, nikada se više ne bi vratili nazad. Bili prodavani i slati u Ameriku, mahom u karipski deo. Od trenutka dolaska u tvrđavu do odlaska u Ameriku znalo je da prođe i nekoliko meseci.

 Iako je nemoguće znati tačan broj, procenjuje se da je od 17. do 19. veka 12.5 miliona robova poslato iz Afrike preko Atlantskog okeana, od čega oko 2 miliona nije preživelo put zbog  oluja, bolesti, iznemoglosti. Većina je bila iz Gambije, Senegala, Gane i Nigerije. Zanimljivo je da je vise od 50%  Jamajčana zapravo iz Gane. Dok su u Brazilu i na Kubi većinom poreklom Nigerijci.

Оставите одговор

Close Menu